Svakoga dana

Svakoga dana

Svakoga dana neko dođe,

Neko dođe, a neko ode.

Neko samo prođe,

Neko ostane,

Ostane duže

il’ ostane kraće.

Tako se život pokreće,

Prijateljstva kruže,

Ljubavi kruže,

Neprijatelji kruže,

I pogrešne stvari

Ljudi zadrže.

Sve u jedan krug stane,

Ceo život u jedan krug

Stane,

Nekad je mračno,

Nekad svane,

I svi tvrde

Jamačno

I dvolično,

Da je njihovo postojanje

Beskonačno,

Svak’ to za sebe tvrdi,

Glave ispljuvane,

Duše izgužvane,

Oči oslepljene,

A srce lažima trovano.

Trovano lažima koje

Sebi govorimo,

I sami sebe

Promovišemo sebi,

Pak nas i svak’ drugi

Istim otrovom truje.

Istine se svi boje,

Jer istina je smrt,

Istina je ono što u

Sebi krijemo,

Istina je da sebe krijemo

Za laž zvanu život.

Uvek će tako biti,

A nikad bolje,

Uvek iluzija dobrote,

Iluzija slobode,

Iluzija iskrenosti,

Iluzija ljubavi,

Iluzija sreće…

Ljudi se promeniti neće,

Doveka će bit’ prokleti,

Sujetni,

Sujeverni,

Poltroni,

Naslednici Bruta…

Svakoga dana ista fama,

Neko dođe, a neko ode.

Neko samo prođe,

Neko ostane,

Ostane duže

il’ ostane kraće.

Soba 27

Soba 27

Soba 27, poznatija kao soba smrti. U tom motelu, od pre pola godine je ta soba zatvorena. Jedina soba na drugom spratu koju ne smeju da izdaju. Dovodili su sveštenike, kadili sobu, međutim, izjutra leševi mušterija kao da pomno čekaju vrisak zaposlenih.
Njegov dolazak je promenio sve. Nosio je dug crni mantil i šešir. On je i dan danas enigma. Kada se je uselio , počela je serija ’samoubistava’. Nije se predstavio. Niko nije znao ništa o njemu. Umesto potipsa, kada je uzimao ključ, napisao je On.
Bio se uselio 26. Oktobra, 1932. međutim, soba je bila prazna. Potpuno prazna. Ni njegovih stvari nije bilo tu, ni njega. Čak je i soba izgledala kao da se niko nije u nju uselio. Vlasniku motela je, kao i svakom poslovođi, bitan profit. Kada je hteo da evidentira sobu kao praznu, nije bilo čuvenog potpisa misterioznog gospodina.

Tog istog dana, kaže vlasnik, došla je jedna dama. Plavokosa sa plavim zavodljivim očima. Tražila je sobu za nedelju dana. Zavela je pola osoblja i otišla. Uveče je došao njen poznanik. Posle ponoći bili su malo glasniji od ostalih gostiju. Izjutra, kada je on otišao, pitala je vlasnika da li je neko od osoblja ili nekih gostiju ušao ili prisluškivao njih dvoje dok su vodili ljubav. Citiraću je „Dok smo vodili ljubav sinoć, on je bio preko mene, kada sam ga grebala noktima i htela da ga ugrizem za uvce, videla sam nekog čoveka u ormaru. Ormar je bio poluotvoren.“ Dok im je cinično prepičavala seks avanture, jedan od vlasnikovih sinova je pozvao policiju i pretresli su celu sobu. Nije bilo nikakvih tragova treće osobe. U zidovima nema tajnih prolaza koji bi vodili do susedne sobe ili na kraju hodnika. Te iste večeri je došao njen poznanik, međutim, otišao je ranije. Nešto malo pre ponoći.
Bilo je oko 03:15 kada se iz te sobe začuo jak tresak, kao da su upravo istovarili pun tovar blaga. Devojku su našli sutradan uveče kada je došao njen poznanik. Njeno telo visilo je po sred sobe. Bila je obešena. Njen izraz na licu bio je prenežaren i jeziv, kao da je ugledala čudovište. Skorela krv je bojila njeno nago telo. Oko tog prvog slučaja digla se velika fanfara. Nisu našli tragove ili bilo šta što bi ih odvelo do dželata. Soba je tada bila zatvorena nekih mesec i po dana, međutim profit je profit. Vlasnik Ranković je podmitio tadašnjeg inspektora zaduženog za ovaj slučaj. Na kraju je u javnosti saopšteno da je mlada dama izvršila samoubistvo.
Drugi slučaj se desio 1933. uoči Božića. Radnici motela su čistili motel, a uveče je vlasnik pripremio zakusku da ih počasti. Jedan od radnika, čistio je sobu 27. Svi su već bili završili poslove, osim njega. Sedeli su svi za sto, čekajući Milana. Opet se čuo jak tresak i bat koraka. Topla praznična atmosfera završena je pronalaskom Milana u sobi. Njegovo telo ležalo je u lokvi krvi. Njegove vene, na levoj i desnoj ruci, behu izvor krvave bare. Neobično je to što je i on imao isti pogled kao i ona suicidna dama. Po strogom naređenju Rankovića, niko nije smeo obavesti policiju, ili da govori u javnosti o ovom događaju. Telo je spakovano u džak i bačeno je dalje od varošice. Posle nekoliko dana je vlasnik pozvao sveštenika da prokadi renoviranu sobu. Napolju bila zima i ciča. Sve sobe behu dobro ugrejane. Osim sobe 27. Drva su pucketala i sagorevala u kaminu, međutim, u sobi je bilo ledeno. Kada su počeli sa ritualom kađenja, fijuknuo je prejak vetar napolju, a vatra u kaminu, kao da je neko raspaljuje, se pojačavala.

Do proleća soba nije izdavana zbog hladnoće. Vlasnika i njegove radnike je plašila tišina u toj sobi. Sećajući se na predhodna morbidna dešavanja, uvek je negde 3 sata posle ponoći iz sobe dopirao zvuk tumbanja i premeštanja. Međutim, kada je bila zaključana i bez gostiju, u sobi je vladala jeziva tišina. Skoro svake večeri, Ranković je, dok je ležao u toploj postelji, očekivao buku iz sobe 27. Sumnjao je na svoje randnike. Goste takođe. Neko želi da mi pokvari posao. Da mi zatvore motel i bankrotiram, govorio je u sebi. Razmišljao o zamkama, ne bi li upecao Hudinija.
Treći slučaj se desio na proleće, kada se uselio trgovački putnik. Srednjih godina, tamne puti i kose. Sa sobom je nosio fotoaparat. „Stalno sam u pokretu i volim da imam neke uspomene na mesta koja obiđem“ , govorio je Tomislav. Uselio se u čuvenu sobu. Bio je oduševljen varošicom i gostoprimstvom. Zaposleni kod Rankovića su slutili šta čeka gosta kosmopolita. Čekali su taj momenat i tiho govorili među sobom o tome, dok je Ranković strogo podvikivao da prekinu te besmislice. Izjutra su našli Tomsilava. Ležao je na podu sa istim pogledom kao i predhodno dvoje tu pronađenih. Nije bilo tragova nasilja na njegovom telu, niti u sobi. Bilo je to čudno svima, jer se uvek čuje neko lupanje i traskanje pre nego što misteriozni ubica odradi svoj posao. Utvrdili su da je otrovan. Inspektor je pronašao ispod kreveta aparat i neke slike i uzeo kao dokazni materijal. Blizu kamina našli su bočicu lekova i nekog čudnog sirupa. Nakon ispitivanja svih zaposlenih opet su došli do zaključka da je u pitanju samoubistvo.
Soba je već delovala kao hladna kancelarija nekog demona koji nudi spasenje gostima. Spasenje od ovog kloaknog sveta. Za sobom ostavlja njihove ljuštore, odnosno njihova tela. Na taj način se igra sa ljudima i hrani se njihovim strahovima. Soba je i dalje bila prazna. I hladna. Pretražili su sve detaljno. Nigde nije bilo tragova neke treće osobe. Na kraju je vlasnik popustio i rekao inspektoru o čoveku koji se bio uselio, ali je preko noći nestao. Kao da se nije ni uselio u nju. Kao da ne postoji taj čovek. Takođe je pomenuo smrt njegovog najmlađeg radnika Milana. Ranković je tada energično odbijao glasine njegovih radnika koji govoriše o vragu ili nekoj utvari. Inspektor je tražio sve spise gostiju koji su se doselili poslednjih dveju i po godina. Sobu nisu izdavali, vrata sobe su skinuli, a u sobi su postavili čuvara Ivu. Iva je bio sklon alkoholu, sa sobom je nosio pljosku.
Vedra prolećna noć. Mesečina je obasjavala okolnu šumu, brdašca, varoš. Pesma dece tame odjekivala je iz mračne šume kroz varoš.
Negde oko 03:15, najednom se čuo prodoran krik. Bio je to Iva. Izleteo je iz sobe vičući i govoreći o nepovezane stvari. Ceo motel je trčeći izašao za Ivom. Prolazili su pored sobe sa velikim strahom i oprezom. Govorio je o nekom stvorenju ili čoveku, kako on kaže „Do plafona visoko!!!“. Nije video lik ili bilo šta drugo. Samo tu crnu sen koja mu je prilazila dok je ležao na krevetu.
Inspektor je došao izjutra. Saslušao je Ivu. Ranković je tvrdio da je sve to delirium tremens. Inspektor je naglo i oštro prekinuo vlasnika motela i pokazao mu je fotografije trgovačkog putnika. Na slikama je bila ista utvara koju je Iva opisivao i je sa strahom potvrdio da je to bilo sa njim u sobi.
Po naređenju inspektora, motel je morao biti zatvoren na određeno vreme. Sveštenika su zvali da prokadi sobu i pofajta je svetom vodicom. Dok su obavljali taj ritual, kroz hladnu sobu se osetio prodoran fijuk vetra, iako prozori behu zatvoreni. I najednom kratak krik. Sveštenik, Ranković i inspektor se pogledaše i prestravljeno napustiše sobu.
Gosti su napuštali motel. U motelu ostade vlasnik sa još dvoje njegovih radnika. Dok su pakovali bitne materijale i njihove stvari, prestravila ih je pojava dobro poznatog čoveka. Poslednji gost je napuštao motel. Enigmatični padrone u crnom mantilu i šeširu. Odmrenem korakom je prilazio pultu. Njegovom pojavom se strah i hladnoća širiše motelom, kao Crvena smrt u priči Poa. Svi behu paralisani od straha. Kroz njihova paralisana tela prolazila je jeza. Stavio je ključ sobe 27 na pultu. Sa dubokim i oštrim glasom, ljubazno reče „Doviđenja gospodo.“
Rankovića je prestravilo kada je našao spise i datum kada se uselio misteriozni gospodin.
Na tim spisima stajao njegov potpis On.

Često

Često

Često
Razmišljam o tebi,
Iako nisi stvarna,
Često
Vinom tešim sebe,
Stvarnost me ubija,
Često,
Mrzim sebe jer,
Mrzim svet,
Često
Maštam o iskrenoj ljubavi,
A za kovanice grlim nju,
Često,
Hteo bih da odem sa ovog sveta,
Al’ njena toplina mi ne da,
Često
Sa smrtnicima
Izvojevam Pirovu pobedu,
Često,
Nedostaje mi ono,
Što nedostaje svima,
Često
Se nadam da ljubav pobeđuje,
Iako je to samo iluzija,
Često
Jurim ka samoći,
Nego ka društvu,
Često
Maštam o velikim snovima,
Dok mi vreme ističe,
Često
Sa društvom bančim,
U samoći plačem,
Često
Za kavgom čeznem,
Za život ne marim,
Često
Želim nju,
Da sa kafom čekamo nove boli,
Često
Maštam o životu
Koji ne postoji.

Vrana

Vrana

Sivo nebo, kiša dobuje, lije,
Dete u posmrtnoj postelji
Tej i lekove pije,
Bez nade, čeka svoj čas.

Kraj kreveta, prozor mali,
Kroz nj’ gleda, spreman je
Kada anđeli budu zvali.
Bez nade, čeka svoj čas.

Jednog jutra, orahova grana,
Pored kuće, imaše nezvane goste,
Behu to šest vrana.
Kucnuo je čas, osetio je.

U noći, u ognjištu bukti vatra,
Na prozoru sletela jedna vrana,
Dok dete spava, ona posmatra.
U kući se čuje kucanje.

Toplina ispunjena tugom,
Jecaj i plač sobama odjekuju,
Zar dete da umre, s milim bogom?
U kući se čuje kucanje.

Od kucanja, prozor se otvori,
Vrana je kraj kreveta sletela,
Dete u snu izgovori,
Spreman sam.

Fijukao je vetar u sobi,
Dete se probudi, vatra ugasi,
Vrana se u vilu pretvori.
Kucnuo je čas, osetio je.

Pet je vrana kraj prozora bilo,
Jedna kraj kreveta, dete posmatra,
Prizor majku i kćerke je prestravio.
Dete je umrlo.

Vila malom pruži ruku,
Duh deteta je sa vilom otišao,
Porodici ostavi tešku muku.
Dete je umrlo.

Ulični pas

Ulični pas

Noću pijan lutam gradom,
Utehu i sreću tražim
U malim stvarima,
Ljubav, jedna je od njih.

Više sam vremena provodio
Sa devojkama,
Što za ljubav ne znaju,
Sa ortacima,
Što te kamenom teraju.

Vino, jedna je od malih
Stvari, koja mi daje snage
Da se izborim sa pohlepnim
Dvonožnim stvorenjima.

Kišne noći su me grlile,
Tešile, skrivale suze,
Ulice prihvatile kao svog,
I ja sam sada jedan od njih.

Dozvala si me, one večeri,
Htela si da me promeniš,
U tople odaje da me skućiš,
Načiniš me na one što
Kamenom jure.

Ne mogu da prihvatim taj
Zlatni kavez, da prihvatim laž,
I izdam one iskrene,
Mrak i ludilo su deo mene,
Oni me čine srećnim.

Noć

Noć

Spavaj malena,
Ja sam pokraj tebe,
Za ruku te držim i
Gledam kako spavaš.

Ne plaši se košmara,
Sna što zveri stvara,
Jer, kraj tebe sam ja,
Za ruku te držim I
Milujem dok spavaš.

Raščešljanom kosom
Nasloni se na mene,
Spavaj lepo jer,
Pokraj tebe sam ja i
Čuvam te dok sanjaš.

Taksista

Taksista

Bila je vedra noć. Nakon šestomesečne studentske borbe sa ispitima, Keti se vraćala kući. Nigde nije kao kod kuće, ljudi to često kažu, ali za Keti, ovo je samo početak pakla. Te večeri, kada je od stanice krenula prema svojoj kući, osetila je neku neobičnu uznemirenost. Traume sa faksa, budžet, iskompleksirani profesori, možda ju je tek sada sustigao pravi studentski život. Dok je vukla kofer i umerenim tempom marširala ka svojim roditeljima , čula je korake iza sebe. Nije se mnogo uzbudila, jer živi u varošici. Malo mestašce, tu ljudi bolje poznaju tebe nego što ti poznaješ sebe. Ne obazirajući se na bat koraka koji se polako ubrzavao, Keti je kao programirani model koračala napred. Njen zadatak će biti ispunjen kada pređe prag svog doma. Osetila je malu hladnoću, a koraci iza nje su bili sve bliži i bliži. Najednom, njen tempo i pravac kretanja behu ometeni. Kofer joj iskliznu iz ruke kad je, obilazeći je, čovek sa maslinastozelenom jaknom i kapuljčaom nehotice zakačio rukom. Kreten, pomisli je Keti. „ ’Izvini’ bi bilo sasvim dovoljno!“ reče ona. Sada je neznanac bio programirani model. Žureći napred, okrenuo se i hodajući unazad, gledao je u Keti. Na tren je zavladala jeziva tišina. Bez reči, okrenuo se i nastavio. Nije mogla da vidi njegovo lice, ali zašto bi i htela, ipak su to čari male varošice.

Njen zadatak je bio ispunjen. Prešla je prag svoje kuće. Sreća njenih roditelja i malog bata Ace bila je neopisiva. Ona je za njih budući pravnik. Zapravo, ona je budući pravnik u državi. Njeni roditelji znaju da imaju novu nadu za njih, a možda i novu nadu za varošicu ili državu. Studiranje joj je išlo odlično. U roku je završavala obaveze. Znala je šta su joj prioriteti, a roditelji su poštovali njene zahtevčiće. Znali su da ih neće izneveriti. Njen brat je možda budući pisac ili pevač, kako je njihova majka često govorila „Moj Džon Bon Džovi.“  
„Dzon Boi“ uzvraćao je, ali on, ipak ima samo tri godine.  „Seja dosla kuci!“ vikao je mališan.

Sutradan, Keti je dobila poruku od Milice. Sutra uveče je žurka kod Žarka, biće i tvoj Nikola tamo, nije još tvoj, ali biće kada odemo. Ne premišljaj se, možda otmem tvog budućeg. Šala na stranu, Stefan i ja ćemo njegovim kolima, i voziće još par ortaka. Dođi taksijem, a Stefi će da nas vrati. Izazov, trebalo joj je malo odmora zbog faksa, a već su ljubavne jadi navaljivale sa druge strane. Nije se premišljala, odlučna je bila. Nikola joj je bio simpatija još iz srednje škole. Sada ima priliku da to pretvori u nešto više.

„Tata, je l’ možeš da me odbaciš do Žarka sutra uveče? Okuplja se društvo, pa sa…“
„Ne mogu nikako, srećo moja, radim sutra treću smenu. A autom idem, uzmi taksi, daću ti para, ne brini. I nemojte da se opijate tamo!“

Njena prijateljica, kao da je sve izrežirala, a Keti dobila ulogu i tekst. Taksijem ide na žurci. Sunce je zalazeći, na scenu dozivalo još jednu vedru noć. Izlazeći, Keti je osetila nelagodu. Opet je kao model, sada u beloj haljinici, koračala ka taksiju. Bilo je nešto neobično sa tim taksijem i vozačem. Vozač je nosio maslinastozelenu jaknu, a motor automobila, na svaki maleni dodir gas pedale, odjekivao je naseljem kao neka zver. Krenuli su.
„Gde idemo?“ , upita taksista
„Vozite do zaseoka, kod stare autobuske.“
„Ideš kod nekih rođaka?“ , taksista kao taksista, ima tu obavezu da muči mušteriju razgovorom.
„Ne, idem na kućnoj žurci, kod druga.“
„Ahaa, pa lepo. A je l’ imaš momka? Izvini ako te gnjavim pitanjima.“
„Haha ni najmanje, ne gnjavite.“ , slagla je buduća pravnica, „Inače, imam dečka. Očekuje me tamo.“
Taksista se malo uzbudio nakon njene zadnje izjave. I ona je primetila da je malo oštrije stegao volan. „Ma pitam ovako, ne boj se. Znaš, volim da porazgovaram sa mušterijama. Upoznajem ljude, raznih vrsta. Haha, ali bukvalno raznih vrsta. I razgovarajući sa svima, naučio sam da provalim kada neko laže, a neko govori isitinu.“
Keti se je malo uplašila i ostelia neprijatnost.
„Vidiš mala…izvini, kako se zoveš?“
„Katarina, izvinite ako sam Vas uvredila nečim.“
„Katarina, hm drago mi je. Vidiš Katarina, znam kada čovek laže, a kada govori istinu. Nisi me uvredila, ali si me slagala…“ Govoreći joj, nije skrenuo prema zaseoku i žurci. Vozio otvorenim drumom. Automobil je sada jurio. Taksita je nagazio gas, a zvuk motora je, kao huk zveri na slobodi, odjekivao poljanama.
„Molim Vas stanite…Evo Vam para, sve što imam! Hoću da izađem!“ , uzenimreno je povikala Keti.
Vozač se nasmešio. Lagano je spustio ruku na njeno koleno i nežno povlačio prste naviše. Keti ga je udarila i sklonila ruku. Naglo je zakočio. Škripanje guma je odjeknulo poljanom kao jauk zveri. Taksista je odalamio šamar devojci. Pocrveneše joj obrazi od udarca. Šminka joj se razmazala od plakanja, a epistaksa krasila haljinicu. Bila je bezpomoćna. Zgrabio je i bacio na zadnje sedište. Počeo je da skida kaiš i raskopčava pantalone. „Još si mlada da bi lagala i imala dečka!“ Jednom rukom je stegao za gušu, drugom podizao njenu krvlju išaranu haljinicu. Uspela je da ga nogom udari u međunožje i zubima da pokida meso na njegovoj šaci. Taj huk bola bi uplašio i skamenio ljude njegovih, srednjih godina. Ali ne i Keti. Iskoristila je prednost njene visine. Otvorila je vrata i izmigoljila se napolje. Plačući i puzeći je izula štiklice, a onda kao u niskom startu se uspravila i počela da trči. Telefon joj je ispao u taksiju, ali nije marila. Jurila je dalje od automobila. Krv i šminka su se razmazali po njenom licu. Trčala je, plakala …a onda se oglasila zver. Taksista se automobilom, kao bik u koridi, spremao da napadne toreadora. Bespomoćna Keti je zaplakala jače, okrenula se i trčala koliko je noge nose. Trčala je, a zvuk motora je bilo jači. Približavao se. Opet joj remetio tempo i uznemirio kad je stisnuo sirenu iza nje. Nije hteo da je pregazi, uživao je u strahu mlade devojke. On je sada predator, a ona njegov plen. Prvo će da je izmuči, pa će da joj pruži zadovoljstvo i konačno je osloboditi života. Vozio je dovoljno brzo da je uznemiri, a da je ne pregazi. Kad god bi stisnuo sirenu, ona bi vrisnula. Znala je u tom trenutku da joj na asfaltu preti sigurna smrt. Trčeći, naglo je skrenula i trčala poljanom, po visokoj travi. Za taksistu je ovo bila igra i sa velikim ushićenjem je pratio. Skrenuo je sa druma autom i pratio plen. Za nju je to bilo još strašnije. „Uuuhuuu, trči mala, pa dođi taticiiiii!!!“, vikao je prodorno taksista. Imao je uticaja, jer je ona bila izmorena, a kroz telo se širili panika i strah. Dok najednom nije skočila u stranu, kao na komandi atomski s’ desna. Motor automobila se oglasio jače i začuo se jak tresak. Poljanom je odjekivala sirena automobila koji se zakucao u ogroman kamen. Keti je tromo ustala i tromo prilazila automobilu. Glava taksiste je bila krvava, naslonjena na volan. Uzela je telefon i izašla na drum. Preživela je noćnu moru.

Godinu dana kasnije

Nikola i Keti su bili zajedno. On je bio njen vitez po danu i mraku. Boravio je kod nje često. Trudio se da joj pomogne u borbi prevazilaženja straha i mora. Udomili su i štene zlatnog retrivera.
Jedno posle podne, naručili su klopu i pomno iščekivali početak nove serije na TV-u. Eho kućnog zvona je uzbudio Reksa. Lajao je na vrata i povlačio se unazad. Keti je ućutkivajući psa otvarala vrata.
„Ćaos, stigla klopa!“ , reče glas njoj odnekud poznat.
„Koliko treba?“

„750.“
Uzimajući paket, primetila je ožiljak na šaci dostavljača. Znala je taj ožiljak. To je njemu draga uspomena od nevaljale mušterije. Gledajući taj ožiljak, prestravljeno i tromo je podigla pogled i videla lice koje je pokušalo da je siluje i ubije pre tačno godinu dana. Ispustila je paket na pod, a Reks je, cvileći, otrčao u sobi. Drhtala je i gledala ga je, kao da je čekala još jedan napad zveri.
On se nasmešio.

Običan dan

Običan dan

U subotu, negde oko jedan sat posle podne, Miki i Tijana su se vraćali iz prestonice kući. Zapravo, posle dužeg vremena radeći u dijaspori, kupili su novi auto. Kupili su BMW serije 4, crveni kabrio. Vozeći otvorenim drumom, Miki je malo jače nagazio gas. Opustili se uz muziku, a Tijana je uzvikivala „Uuuhuuu“ otvarajući novu limenku piva. Sunčani dan, otovren drum bez skoro igde ikoga, brza vožnja, seksi devojka i žestok mladić, i naravno alkohol. Jurili su drumom sve dok nisu naišili na rivala. To jest, Miki ga je nazvao rivalom. Naišli su na Reno Megane GrandCoupe. Vožač Renoa je takođe vozio brzinom nešto većom od dozvoljene. „Vreme je da isprobamo auto“ , ushićeno reče Miki koji je već bio malo pripit. Videvši da je, možda, u pitanju još jedan par, tiho promrmlja „luzeri“. Približio se dovoljno da bi, najednom, naglo krenuo u preticanje i sledećeg trenutka bio isrped Renoa. Namerno je usporio i vozio provocirajući. Blickao je rival i trubio pokušavajući da pretekne dvoje podivljalih na otvorenom drumu. Međutim, želja za brzom vožnjom je strujala kroz Mikija, naročito sad, jer ima novi auto. Nagli pokušaj vozača Renoa da zaobiđe mladi par je bio bezuspešan. Miki je presekao njegovu putanju vozeći, sada umerenom brzinom. Pokušavao je reno iznova i iznova da ih pretekne. Škripanje guma i eho automobilskih sirena odjekivali su drumom. Cinični osmeh na Mikijevom i Tijaninom licu je probudio želju za agresivniju vožnju. Nagazio je gas pedalu i odjuriše napred. U međuvremenu je Tijana pogledala retrovizor i videla kako čovek daleko iza njih zaustavlja auto i izlazi. „Vidi ovog, čovek izašao, maše…evo sad i kleči hahaha. Kakav pacer, zar ne ljubavi?“ Ponosno joj potvrdio Miki, i istog trena zakočio, okrenuo auto i vratio se nazad kako bi nahranio ego. Čovek je klečao na drumu. Klečao, vikao i plakao. Vrata behu širom otovorena, a auto je stajao po sred otvorenog druma. Kada su stali pored njih, osmeh dvoje mladih se promenio u zbunjeni izraz lica. Čovek je, plačući, ispostio neverovatno jeziv krik „Zaaaštoo?!!“ i nastavio da plače. Njegova žena u automobilu je takođe vrištala i plakala. Miki je, zbunjen, izašao da vidi o čemu se radi. Vozač Renoa je jurio drumom kako bi odvezao šestogodišnju ćerku u bolnicu jer je umirala. Miki je svojom nepromišljenom vožnjom i detinjastim egom sprečio njihov pokušaj da spasu mezimicu. Devojčica je ležala na zadnjem sedištu, mrtva.

Hej starče

Hej starče

Hej starče, je l’ ovo zemlja
za koju si se borio?
Hej starče, je l’ ovo zemlja
za koju si porodicu stvorio?

Zidovi kuće su hladni,
Sin je u dijaspori,
Unuke ne poznaješ
Jer tako žele vladari.

Avlija je puna roda,
Ali rod uzgajaš sam,
Nadaš se porodičnoj toplini,
Da li ćeš ostvariti san?

Ogromne njive, ogromne šume,
Vodenica se ruši,
Prodaješ dušu za nadu,
A tvoju nadu satrap guši.

Rakijom dušu lečiš,
Tvoje imanje drugi otimaju,
Njihova sreća raste,
A tebi sećanja i tuga ostaju.

Hej starče, je l’ ovo zemlja
za koju si se borio?
Hej starče, je l’ ovo zemlja
za koju si porodicu stvorio?

Ritual

Ritual

Probudi se, pokreni se.

Ne sanjaj previše,
Opasno je.

Čuješ li žubor reke?

Vreme je !

Korakni malo,
i klekni.

Oseti hladnoću i
Njenu oštrinu.

Pusti je da opere
Dušu tvoju.

Vreme je!

Pusti snove da ožive i
Polako zagrli jedan.

Ali, mudro biraj!

Ustani sad i kreni
Polako.

Otvori oči. Videćeš
Gomilu ljudi.

Svi nose Barong I Rangda
Maske.

Vreme je!

Vatra je jača
I veća.

Slika mutnija,
Glasovi jači.

Sada dobijaš gozbu
Koja ti je obećana.